Dragan Vranješ – KRIVI SU DINOSAURUSI –
Među 24 priče, koliko se smestilo u ovu zbirku izuzetnog intenziteta, sakupilo se mnoštvo realističnih redova prožetih snažnim autobiografskim detaljima i razmišljanja koji čine prave male eseje približavajući se ozbiljnoj filozofskoj prozi. Nijedna od njih nema klasično pripovedanje sa zapletom i raspletom već čitav niz fragmenata satkanih od emocija i misli koji zajedno čine mapu jednog života obeleženog gubicima i neizgovorenim osećanjima.
Svaka priča direktno ili provejavajući nosi temu smrti kao stalnu pratilju života. Ona se ne doživljava samo kao biološki kraj već i iskustvo koje oblikuje svest, odnose i suštinu svakog čoveka koji hoda ovim svetom. Iz nje se razvijaju dalji motivi porodice i gubitaka vezanih za nju, prvenstveno brata, oca, tetke i prijatelja. Prate je stalni ubodi kajanja i neizrečenih reči, usamljenost u savremenom svetu kao sudbine, alkohol kao sredstvo bekstva, potraga za srećom daleko od rodnog kraja i iznad svega kao kruna vera, sumnja i potraga za smislom. Posebno je interesantno što se ni u jednom trenutku smrt ne pojavljuje kao apstraktan pojam već kao telesno i emocionalno iskustvo – kroz bolest, raspadanje, bol i tišinu koji ostaju iza najbližih kada jednom zauvek odu na put bez povratka.
Naslov zbirke Krivi su dinosaurusi se objašnjava već u prvoj priči Gosti, gde se kroz ironiju i gotovo apsurdni ton uvodi ideja krivice koja je izmeštena iz smislenog okvira. Na taj način dinosaurusi kao davno nestala bića počinju da simbolizuju propadljivost i konačnost života koji, iako jeste savršenstvo prirode, ipak ima nepremostivu manu: mora da se završi. Slede ih sva živa bića, pa i naši najbliži čija se smrt kroz život meri neuhvatljivim uzrocima postojanja i patnje i besmisla ljudske potrebe da shvati nešto što je neobjašnjivo. Iz te perspektive sve smrti koje se nižu kroz zbirku postaju deo egzistencijalne zagonetke. Čovek traži uzrok, smisao, krivca, ali ga ne nalazi. Zato rešenje nalazi u detinjem zaključivanju jer ga ionako ne može naći.
Dva glavna lika koje se naizmenično prepliću u pričama su Dragan i Rade Ilić. Prvi predstavlja centralnu svest zbirke, naratora, posmatrača i učesnika autobiografskih redova. On je spreman na poniranja u sopstvene dubine duše, samokritičan, emotivno ranjiv ali često distanciran, rastrzan između potrebe za ljubavlju i nemogućnosti da je u potpunosti ostvari i sklon kajanju i preispitivanju. On život razume, ali ne ume da ga živi bez greške, voli ljude ali ih često gubi ili ih ne doseže kroz vreme. Njegova najveća bol nije smrt drugih već svest o propuštenim trenucima dok su bili živi, a sa druge strane najveća sreća što u svojoj novoj porodici sa suprugom i ćerkom, ima mogućnost da sve propuste iz prošlosti nadoknadi…
