Bratislav Milinković – PUCANJ I DRUGE PRIČE –
U 72 priče, koliko se udobno smestilo među korice autorovog prvog štampanog dela, najviše odjekuju one psihološkog žanra, pune porinuća u najtananije kutke ljudske podsvesti, nadanja, stremljenja, strahova i tanke i klizave granice ove i one strane uma. Za njima kaskaju alegorijske koje neretko za junake imaju personifikovana bića iz sveta životinja uvodeći svojevrsnu simboliku univerzalnih misli, postupaka i osećanja svojstvenih naj(ne)savršenijih bića koja se zovu ljudi. A sve one zajedno obuhvaćene su posebno modernim izrazom jezgrovitih i sugestivnih priča kratke forme u kojima radnja mora da teče brzo i dinamično jer joj tako diktira forma sa obaveznim obrtom i poentom na kraju. Čudesni putevi ljudske psihe, tako omiljeni među čitaocima, a izazovni za pisce koji pre svega moraju izvanredno da je poznaju da bi njom i ovladali u svojim delima, u ovim pričama nose posebnu draž. Odjekujući u unutrašnjim monolozima likova, njihovim magnovenjima u ispovednim, odsudnim ili najlomljivijim momentima života, težište zbivanja uporno sklanjaju sa radnje, prenoseći ga na same ličnosti, u želji da što bolje razotkriju krhkost čovekovog unutrašnjeg sveta, ma koliko spoljašnji bio, svesno ili podsvesno, drugačiji od njega. U tom pravcu poseban značaj imaju snovi, ali ne bilo kakvi već oni sudbonosni, koji nose prelomne momente života likova, na koje oni ničim ne mogu da utiču i iz kojih se i nakon buđenja isti ne završavaju, pokrećući jednak zlokobni krug koji ne prestaje, kao nekakav đavolji perpetuum mobile. U kontrastima života, koji ma koliko bio neobojen crnobelo, odjekuje srž i suština našeg postojanja, za kojom ma koliko likovi tragali, ona im za dlaku izmiče. Ona se pronalazi u momentima sudara nostalgične prošlosti i zaparložene sadašnjosti, mimoilaženja usamljenih koji nikako da ostvare momenat sjedinjavanja sopstvenih hladnih samoća, ćutanja tamo gde treba govoriti, poput psihijatrijske ordinacije ili pričanja u trenucima kada je najbolje ćutati ali se govor ipak ovaploćuje kroz đavolje savete osvete koja se najbolje služi hladna. Oni leže u kasnim popodnevima umirućeg dana i rađanjima jutara zalivenih kišom, optimističnim nadanjima promašenih ljudi i lucida intervala ostrašćenih alkoholičara koji su proćerdali sve što imaju ali ipak žele da sagledaju nove horizonte sopstvenog izlaza iz pakla zavisnosti. Oni leže u suženoj tački perspektive sukobljavanja atraktivne žene nasuprot industrijskog skladišta čije sivilo ona rasteruje lepotom i životom ili izmišljenog „sigurnog mesta“ Semgbazita, tako blizu neba, tako daleko od večnosti…
