Jadranka Čavić – ŽENE OD KAMENA I ŽENE OD GLINE –
Kada naiđete na zbirku priča koje dišu kao pesme, pune ritma, simbolike, poetskih kovanica, kontrasta svetlosti i tame, beline i pepela, čelika i kože, koje ne objašnjavaju već prizivaju, koje ne istražuju već pokazuju, znaćete da ste naišli na mali dragulj među morem književnih dela i da je prava sreća čitati ih i time oplemenjivati svoje čitalačko iskustvo. Takav dragulj smestio se u korice knjige Bezimene priče Jadranke Čavić, iskusne književnice čije se priče već odavno objavljuju po zbornicima i književnim časopisima i prevode na strane jezike, prepoznate kao kvalitet koji s vremenom brusi svoj spisateljski talenat do savršenstva.
Među trideset priča koje broji ova kvantitetom nevelika ali kvalitetom nemerljiva zbirka, sabrala se u jednom postava lirike i gusto tkanje proze, presvučeno parabolama i alegorijama i egzistencijalizmom u svom punom sjaju. Iako, u suprotnosti sa naslovom, svaka priča nosi svoje ime, one su u suštini bezimene po sudbini jer svaki lik prevazilazi sopstvenu individualnost i postaje model univerzalnog simbola. Tako se grade mozaici glasova i tela zavučenih u šavove vremena i rasutih po zamišljenim linijama raznolikih meridijana, ali sa jednom zajedničkom niti: iskustvom patnje, izbora i unutrašnjih oživljavanja.
Svaki red u zbirci napisan je tako da se autorka može doživeti kao prava hroničarka sveta, ali ne kroz hladnu dokumentarnu priču, već kroz toplinu lirike, simbolike i mnoštva upečatljivih detalja: pepeo na koži, lak koji se ljušti sa noktiju, ključevi sportskog auta pored čaše, mastilo koje nestaje sa papira, ne nudeći ih čitaocima kao dekor zamišljene scene već kao suštinu postojanja likova. Na taj način se razvijaju i najvažnije teme priča: žensko telo kao sukob tradicije i istorije, traume kolonija i rasa, bekstvo od siromaštva u prostituciju, osveta radi iskupljenja, granice među ljudima, kulturama i sopstvenog svesnog i nesvesnog i duhovno raspeće savremenog čoveka. Njih svojom čvrstom mrežom na okupu drže motivi kamena, zemlje, pepela, mača, žice, granice i puta. Pa dok je kamen postojanost i patnja, glina lomljivost i lako preoblikovanje, pepeo sve što je preostalo, sve preplavljuju granice kao iluzije koje briše vreme…
