Nana Blagojević – ŽELIM DA ME ČUJEŠ –
Među 50 pesama, koje su podeljene u 7 manjih celina, prikazano je ogledalo sveta u kome živimo i život u malom svake savremene žene sa ovog podneblja. Dok se u ljubavnim pesmama pronalazi motiv lepote i sreće, zaogrnute tihim strahovima i nesigurnostima od razočaranja i patnje, kao opozicija njima stoje one druge koje sakupljaju snagu za prevazilaženje tuga i bolova i načina da se krene ispočetka, u potragu za novom srećom. A ti putevi su nigde drugde nego na vetrometini stvarnosti u kojoj se ne borimo samo za svoju dušu već i za sve duboke nesavršenosti društva ožiljene u narušavanju ljudskih prava i sloboda, stranputica i jezivih nebezbednosti koje mogu oskrnaviti sudbinu ne birajući uzrast, pol, mesto ili vreme.
Najobimnija celina je ona koja govori o ljubavi, večitoj inspiraciji koja nosi na krilima sreće, lepote, mladosti i nade, tom pokretačkom i opijajućem osećanju ma koliko bilo sapeto upozoravajućim znacima zaslepljenosti i nepromišljenosti. Jer kad ljubav zaposedne srce, um i telo se više ništa ne pitaju. Otud se u stihovima voljeni mladić metaforično predstavlja slavujem koji je sleteo na njen osmeh / zaledio njegov sjaj, / što se topi na usnama, koji je u njoj probudio nju samu u svojoj najraskošnijoj lepoti i oteo je od okova straha i nesigurnosti, gde oseća sebe u svojoj koži, da živi i postoji. Zato je ta milina života kao sapunica od pene i meda uzrok svih najjačih i najlepših osećanja kojima ne može da se suprotstavi nijedno vreme ni okolnosti, ona greju u zimu, gore u leto, opijaju u proleće a u jesen mirisno i tiho prožimaju svaku misao. Zato je lirskom subjektu lako da je deli i poklanja i drugim ljudima, u milosrđu da i oni osete istu sreću kada ljubav izbavi iz prašine i uvuče u svoje tople mirise.
Kada ljubav prođe, ostanu tuga, patnja i beznađe, ostane grad staklen od suza koji miriše na razočaranje, rezignaciju, anksioznost i depresiju, na nove početke za koje treba otresti uspomene sa duše, suočiti se da život nekada nije ni pravedan ni lak i pronaći hrabrost da se ostane čovek kada treba i dalje voleti i ljubav nekome dati. Ostaje ogledalo bola koje oslikava nepravde, izdaje, ćutanja i licemerstva koja bole ali su i, ma koliko potresna, ujedno i oslobađajuća, poučna i korisna. Zato je nada koja vraća sreću novi korak ka ozdravljenju i povratak inspiracije od koje nastaje najlepša pesma koja može da sleti na dlan pesnika čije se srce ponovo budi…
