Maja Dražić – ZALET –
U 48 pesama, koliko broji ova zbirka, ugnezdila se ljubav kao najjače i najplemenitije osećanje jedne žene. Lirski subjekat je neposrednošću doživljava i proživljava, pronalazeći je u svim segmentima sopstvenog života: sreći i patnji, nadi i beznađu, sećanjima iz mladosti i lepoti prirode. Ali i u drugačijim vrstama odnosa, kao dete i kao majka, kao buduća, sadašnja i bivša ljubavnica, kao žena koja se nada, voli i ostavlja. Kao žena koja je otkrila tajnu života, u kom ništa nije crnobelo, već u svim nijansama boja koje ljubav boji od svog razigranog zlatnog začetka do sivila i crnila završetka.
Nasuprot optimizmu u potrazi za srodnom dušom, kao bolna opozicija stoje one koje odišu elegičnim tugama i setama, čežnjom za prohujalim danima ili izneverenim snovima, nedosegnutom srećom i tihim sveprožimajućim nezadovoljstvom. U tom melanholičnom tonu nižu se i stihovi koji zadiru u najdublje niti intime lirskog subjekta, koja iako i od same sebe krije svoje poraze i izneverene nade, one krišom, podvaljujući joj, stalno izbijaju na površinu duše: Ako ikada budem razlog tvoje nesanice / možda se tek onda i sa svojom izborim (Možda), boreći se sa teskobom kao starim poznanikom koji iznova dolazi da je opomene koliko je teško ljubav osvojiti, ali i sačuvati: Snovima za plot predugo sam se držala (Ravnodušno).
Međutim, iako se smena sreće i tuge, dostižnih i nedostižnih ideala stalno smenjuju čineći kontrast poput same esencije života, njena nada ne jenjava jer duboko u sebi zna da još ima duša takvih – valovitih / još ima snova tih – pustih (Snovi pusti). Upravo je ovaj optimizam pokretač svakog početka svake nove pesme jer koliko god da nešto fali, dok god postoji šansa da ga ispravimo, ne jenjava ni nada da sve tuge mogu da se nadomeste srećom.
Posebnu vrednost u zbirci nosi pesma Piscu, koja se, namerno ili slučajno, nalazi skoro u njenoj sredini, ušuškana među burnim emocijama, koja tinja blagom svetlošću zvezdane noći poput malog svetionika koji umetniku pokazuje put ka sopstvenom delu kao pozvezdanom putu ka večnosti i beskonačnosti. U ovim stihovima prepoznaje se duša pisca koju kada je pritisne noć, kao teg / umesto jauka pusti reč i zapiše je kao odliv bola. Ona razume jezik nemušti, ume da pročita što je rosa zapisala, da čuje uzdah jutra, večni plač sunca / premeri razumom dužinu snova i u beskonačnost upiše ono što u zvezdi spava. Ova pesma kao da treperi zajedno sa zvezdama i pulsira sa samim svemirom, noseći u sebi ne samo osećanja koja pokreću inspiraciju jednog pisca, nego srž same poezije koja se u najvećoj samoći i patnji ovaploćuje u najlepšim delima koje ljudska duša i um umeju da iznedre iz sebe…
