Marjan Urekar – ZBIRKA NEREŠIVIH ZADATAKA –
Magični realizam je zastupljen u mnogim pričama, donoseći sa sobom čaroliju u svakodnevicu, u kojoj se ono neobično i začudno dovodi do nivoa oneobičavanja prihvatajući ga kao normalno, neretko ulazeći u metafikciju i živeći normalno priču u priči. Jedna od najlepših u romanu je Pekara Sen Mišel u kojoj lik koji gubitkom posla u bezosećajnoj korporativnoj džungli koja melje malog čoveka, pronalazi izlaz u nadrealnoj pekari koja se noću pretvara u svojevrsni šaroliki svet mašte i snova, gde se sabiraju svi oni koji više nigde ne pripadaju, dezerteri iz prošlosti i otimači od zaborava koji likove na margini strpljenja i snaga osnažuju i ohrabruju da ako jedna pekara može potpuno da se promeni u toku dana, može i nečiji mali život. U korak sa njom idu i sve one priče koje personifikuju robote kao ličnosti sa ljudskim osobinama, osećanjima, porocima i raspoloženjima, koji, poput zaboravljenih ljudi, samo žele da u svojim rashodovanim zarđalim danima žele da ih niko ne dira i puste ih da žive na miru.
Međutim, u svim ovim pričama najjači utisak ipak ostavljaju distopijske priče, koje naprosto odzvanjaju iz redova. U sistemima koji su u suprotnosti sa normalnim moralnim i društvenim pravilima ne može se boriti za bolje sutra. Znaju to oni koje nosi inercija pogrešnog toka, mirenje sa kretanjem ka dnu sve dok se ipak kreću, život kao paravan za skrivanje od sveta, životarenje i utapanje u gomilu samo da se ne bi štrčalo i postala usamljena nepravilnost u jednoličnom pejzažu. Međutim, čak ni to nije dovoljno da bi se sačuvala ne samo duša nego i goli život. U najgrotesknije priče ovog tipa spadaju Labudovo jezero, Sve nas čeka isti kraj i Đubrište sreće, gde se ljudi degradiraju masovnim siromaštvom, obezličavaju odsustvom imena i prisustvom modela poput mašina, unižavaju na nivo vaši koje nestaju gnječenjem između dva prsta i zlostavljaju pravilima policijske države u kojoj niko nije siguran u život dostojan čoveka već lako može ostati bez svega – dostojanstva, poštovanja, imovine, tela… do potpune dezintegracije postojanja.
Ova zbirka priča možda na svet dolazi u pravom trenutku – onom u kome je upozorenje najpotrebnije. Onom u kome svaka priča ima posebnu težinu jer nosi strah kako od nas samih, tako i od pretećih oblika represije koji nas okružuju. Onom koji je, od neprezanja od svih oblika gluposti na granici fantastike i grčevitog očuvanja nezakonito stečenog na granici istinske distopije. Onom u kome nad svakim od nas visi omča bezakonja i diktature. Onom u kome samo mi biramo hoćemo li poći putem otuđenosti i apatije ili zauvek naše sudbine otvoriti ka svetlosti, brizi i sreći. Verujem da svako zna šta nam je činiti – rešiti da odbijemo da postanemo likovi iz priča Zbirke nerešivih zadataka.
