Ljiljana Banović – KAO SMOKVA U PUSTINJI –
I sad, kad me pitaju zašto pišem ja znam da bih se razbolela od ravnodušnosti da nije tako. Ravnodušnost je nekako gora od smrti. Možda bih se čak sasvim i ugasila ako bi ona dugo trajala?! Onda svi oni koji lutaju i zavise od moga svetla ne bi nikada stigli do cilja. Pi-šem da bih sačuvala sve te početke, a onda sebi kažem – tvoja priča, imaš sva prava da ulepšaš kraj. Ne da ga iskriviš pa da slažeš, nego da ga ulepšaš toliko da on zaliči na početak! Zato se sve moje priče kreću po spiralama, kao i život uostalom. Ali kada me pitaju od kada pišem? Ne znam šta da kažem. Da li od one prve pesmice koju sam napisala sa tatom ili od onih čitanja oblaka, iz kolica? Ili onih gledanja u lišće, razgovora sa bubama, sklapanja slika od šara na zidu, u šolji, u krošnjama?! Hm, mislim da je to jedini početak koji sam negde zaturila, pa ne umem da dam tačan odgovor?! Znam samo da pišem… izgleda mi, oduvek… i pisaću… Pisaću, dokle god mi misli bućkaju u glavi i kroz usta mi prosipaju sreću. Dokle god mi se na trepavicama klate oblaci a iz kose ispadaju zvezde. Pisaću… dokle god mi to ide lako. A vi, ako pripadate tom retkom plemenu ljudi kojima u najmrač- nijim vremenima najjače sijaju oči, javite da li ste u mojim pričama pronašli ljubav? Ili, još bolje, da li je ona pronašla vas?
