Hristina Radović Andrić – KANU SA TANKIM SLOVIMA IDE BRŽE –
Ova, po svemu jedinstvena knjiga smeštena je u neobičan format (23cm x 23cm) sa 294 stranice literarno-grafičkog sadržaja. Šesnaest priča, koliko broji ova zbirka, oplemenjeni su izuzetnim crtežima koji nas još više uvode u svet autorkine mašte jer možemo uporediti njeno viđenje likova sa našim. U njoj su se sabrali redovi moderne tehnike pisanja, skokovitih konstrukcija, prepleti iracionalnog i realnog, čudesne ličnosti koje podjednako žive u svetu mašte i sanjaju u svakodnevici koja i nas okružuje, prstohvati različitih stilova i tiha, sveprožimajuća kritika sveta koji poput okova steže i nas i junake ovih priča.
U svakoj od njih pulsira postmodernistički damar koji u centar pažnje stavlja pojedinca i dubinu njegovog unutrašnjeg sveta. I svaki od njih, osim što ima neobično ime i prezime, koje je ponekad teško i pročitati a kamoli izgovoriti, ima bogat univerzum misli, navika, osobina i postupaka, svojevoljno samokritičnih a da retko u svom načinu života promene, a i kad promene, pogreše, sami praveći odabir sopstvenih nesavršenstava u kojima tiho odvajaju dan po dan, duboko srećni u uljuljkanosti životarenja.
U ovim pričama sve je moguće, žanrovi su isprepletani i socijalna skica lako može prerasti u napeti kriminalistički žanr. Možda su zato i najupečatljiviji baš takvi dinamični redovi, poput Limunomobila gde se skriveni identitet vremešne tetke ne pretvara samo u krvavi zločin već i razrešenje incestuozno-perverznih fantazija ali i samog razloga za način života degeneričnog glavnog lika. Sa druge strane, u priči Cura Mucul neverovatan obrt na kraju dovodi do pitanja koliko nečija introvertnost, skromnost i asocijalnost može biti okidač za nenadanu potrebu za novim zločinima.
Stvarnosna proza koja izbija sa svake stranice ove jedinstvene zbirke upućuje nas na ironiju kojom je prožeta svaka rečenica. I pripovedač i likovi nemaju problem sa samokritikom, ali ni kritikom prema drugima pa i celog društva i sistema koji ih svakog dana pomalo samelju i ispljunu nazad u njihov mali svet, poput hrčka zaglavljenog u večitom okretanju točka. U pozadini priča nema konkretnog mesta i vremena zbivanja, ali uvek je u pitanju neki društveni trenutak u kome se protagonista nalazi. Prikazujući ih u takvom kontekstu okruženja u kome je sve moguće i sve dozvoljeno, autorka i sama ne preza da prikaže tamno lice izgubljene generacije kojoj svako od njih pripada, sve do vrhunca sarkazma, možda i groteske, u priči Skupština, u čijoj instituciji završavaju likovi sa margine tvoreći od nje veliku „gasnu komoru” flatulencije. Zato i oni dobijaju ego bušan kao sir, poput sistema i društva koje ih tome i uči – zato se ne suzdržavaju ni od jedne svoje potrebe: ispuštaju gasove, ne vode računa o higijeni, skloni su sirovoj seksualnosti, porocima, fetišima, zavisnostima, uživajući u nervozi svojih creva i degeneričnosti svoje ličnosti podjednako koliko i ejakulaciji u bazenu sa pet zvezdica…
