Maja Dražić – HORO(R)SKOP –
Među 19 priča, koje na prvi pogled deluju kao same za sebe, sakupio se pravi mali univerzum koji se ne završava poslednjom rečenicom svake, već nastavlja da živi u nekoj od narednih. U toj tananoj mreži povezanosti sreću se isti tipovi prostora, emocija, motiva pa i likova, čime se briše granica između iskustva pojedinaca i društva. Time se svaki ženski lik sublimira kao varijacija porodičnog nasleđa u kome se trauma i umor prenose s generacije na generaciju, menjajući jedino lice i ime a strpljivo i trpeljivo noseći svoju unapred ispisanu tužnu sudbinu.
Svakoj od priča zajedničko je da za temu ima unutrašnji život „običnih” ljudi. Među junacima se razotkrivaju brižljivo skrivane pukotine koje zatrpavaju kolotečinom: kuvanjem ručka, prostiranjem veša, odlazaka na sahrane, porodičnim okupljanjima ili razgovorima uz kafu. Posebno mesto ima iskustvo svake žene u zbirci koje su u isto vreme i stub porodice i njena nevidljiva žrtva. One su često emotivno iscrpljene, navikle da pružaju potporu svima sem sebi, a tragičnost sudbine je taložena kroz godine pristajanja, ćutanja i odlaganja sopstvenih potreba.
Sinoć je kiša poplašila leto i prerano na svet donela nejako jutro. Pekla me je postelja, zgužvavši mi pošteno i levu i desnu stranu tela od silnog okretanja… Ustala sam i ugasila alarm podešen na pet i trideset pre nego što je zazvonio.
Tako se i motivi čvrsto utkani u njihove živote ne pojavljuju slučajno: kuća, kuhinja, porodični sto, veš na štriku ili hladni hodnik. Kuća tako postaje i objekat sigurnosti ali i mesto nasleđenih trauma, porodičnih uloga i emocionalnih dugova. Sa druge strane, mirisi plina, zaprške, vlage, stare garderobe nude atmosferu skučenog, iscrpljujućeg života iz kog likovi često ne uspevaju da izađu.
Upravo je to pozornica na kojoj caruju žene srednjih godina, junakinje koje spolja izgledaju snažno ali se unutra raspadaju pod teretom očekivanja, pokazujući da su ništa drugo do emocionalne istrošene patnice koje se trude da održe privid normalnosti. Upravo se u ovome i skriva najvredniji sloj dela, što čitaoci u njima mogu da prepoznaju žene iz svog okruženja. Sa druge strane, i muški likovi deluju vrlo životno sa svojom emocionalnom distancom, nemoćni ili nesposobni da razumeju sve dubine ženskog unutrašnjeg sveta. Pa ipak, oni nisu predstavljeni kao negativci već čvrsto uklopljeni blokovi u zidu navika i ćutanja koje se prenosi generacijama.
Posebno mesto u zbirci ima priča koja je dala naslov celom delu. Igra reči koja se u njoj skriva daje dovitljiv i zanimljiv spoj „horoskopa” kao simbola sudbine i predodređenosti i potrebe čoveka da unapred otkrije detalje svog života i „horora”, koji simbolizuje unutrašnje strahove, porodične traume i anksioznosti. Tako spojene nose smisao cele zbirke, da je život običnog čoveka prikazan kroz niz sitnih, gotovo neprimetnih užasa koji se događaju polako ali toliko temeljno da posle njih nema nazad. Zato je taj horor toliko opasan jer se neprimetno a dubinski večno zapati među ljudima: u tišini između dvoje, u neizgovorenim rečenicama, u dugogodišnjem umoru i osećaju postepenog umiranja u sopstvenom životu…
