Mirko Dumanović Bajčinovac – DUMANOVI IGROKAZI –
Dve kratke drame, koje je sam autor nazvao igrokazima, Konferencija za novinare i Srpski velikani – stopama Svetog Save, sabrali su se u ovoj knjizi i u svojoj srži imaju dubok trag koji za sobom ostavlja srpski narod. Jedna govori o njegovoj golgoti, druga o večnoj slavi. Jedna govori o stradanjima sarkastičnog Milosrdnog anđela, druga o otiscima u večnosti kojima su umni i poznati Srbi zadužili čitav svet. Jedna o najdubljem padu u istoriji, a druga o nedodirljivim visinama u koje su se vinuli besmrtni iz naših redova.
Konferencija za novinare je slika i prilika stanja koje je za sobom večno ostavilo bombardovanje SR Jugoslavije 1999. godine od strane NATO pakta. U ovoj drami na gorak i sarkastičan način opisan je presek ideja celog sveta koji se urotio protiv jednog nedaćama vekovima praćenog naroda u zaboravljenom ćošku Balkana. U isto vreme, uvodeći u priču četiri novinara koji postavljaju pitanja perjanicama zaslužnim za sprovođenje (ne)Milosrdnog anđela, prikazuje se jednostranost, demagogija i anatomija unapred odlučenih i sprovedenih planova velikih sila koji, šta god da se učini, nikako ne mogu biti izbegnuti. Izvrtanjem njihovih imena i ironijom u iskvarenom albanskom govoru, na izvanredan način se uklapaju licemerje, prepredenost i besramnost učesnika koji tobože iskreno odgovaraju na pitanja perući ruke od bilo kakve odgovornosti. A ishod je jasan i simbolično i bukvalno – srpska torta na NATO način, preko koje je ispisano Jugoslavija a seče se tomahavkom.
Druga drama, Srpski velikani – stopama Svetog Save, predstavlja pravu patriotsku tvorevinu koja na kratak i efikasno dalekosežan način nabraja najznačajnija imena naše nauke, kulture i sporta čija slava nikada ne može da izbledi, podsećajući sve naše pripadnike, bilo u matici, bilo u rasejanju, da ono što je moglo da se iznedri nikada ne sme da bude ukaljano, bilo zaboravom, bilo unižavanjem kriterijuma visina jednog naroda koji je uvek bio okrenut putevima duše bez granica.
Možda je objavljivanje ove dve drame, koje su napisane pre ravno 25 godina, i izvođene u dalekom kanadskom Edmontonu, došlo u pravo vreme. U vreme kada se golgota s kraja 20. veka zaboravlja i tuđi krvavi tragovi prekrivaju domaćim, a mudrost, vrednoća, talenat i intelektualnost sve više smatraju za zastarele i neprikladne, uz pokušaje da ih zatrpaju mediokritetski i najniži porivi, navike i maniri. Otud je put popločan stopama nezaborava srpske golgote i slave jedini pravi patriotski, ostalo su samo stranputice poltrona, diletanata i primitivaca i sasvim je jasno ko kojim treba i želi da krene.
