Petar Beatović – JAZBINA (Četiri plesa sa gospođicom S) –
Jazbina je delo ratnih i poratnih trauma, zločina, njihovom zataškavanju i dugotrajnim posledicama po pojedince i zajednice. U njemu se prošlost ne oživljava radi nje same, već je pisac koristi kao tamnu pozadinu za ispitivanje moralnog sloma, raslojavanja identiteta i nemogućnosti pripadanja. U njemu caruju vremenski iscepkane priče, različiti uglovi pripovedanja, postepeno razotkrivanje istine i snažna simbolika prostora, u kojima su najupečatljiviji Dušanovo rodno selo, stovarište uspona i propadanja u kom on hramlje ka svom kraju i oronula bolnica u kojoj se bori za život.
Od svih prostora u knjizi sama Jazbina je posebno važna, ali ne samo zato što je dala naslov romanu ni zato što je u njoj satkan sav život Dušana Kosa, već ponajviše zbog svoje simbolike. U njoj se objedinjuje protivrečna priroda ambijenta i ljudi koji u njemu žive. Ona je istovremeno i sklonište i zamka, mesto u koje se čovek povlači da bi preživeo, ali i prostor u kojem se, pod pritiskom straha i nasilja, razotkrivaju i oslobađaju zveri u ljudima. U ratnom vihoru Jazbina postaje kolektivno stanje svesti – narod se skriva, brani i preživljava, ali u toj tami gubi moralne kompase, pa sklonište prerasta u prostor zločina, ćutanja i potiskivanja krivice. Kao što životinja u jazbini brani svoj opstanak instinktom, tako i ljudi u romanu bivaju svedeni na goli nagon za preživljavanjem, pri čemu se granica između žrtve i zveri opasno briše.
U tom i takvom vremenu preživljavaju najupečatljiviji likovi romana. Dušan Kos je tragični plesač i centralna figura, i pripovedački i simbolički. On je čovek između svetova: između države koja je nestala i nove koja ga ne prihvata, između ideala u koje je verovao i realnosti koja ih je pregazila. (’Ako, neka, onima gore sam smetao jer sam bio naš, pobjegao sam među naše, smetam i njima jer misle da sam njihov. Ja nigdje ne pripadam, bolje i da me nema.’) U ovom bivšem skojevcu i komunisti, radniku koji nikada nije prestao da veruje u poštenje rada, prognaniku i strancu čak i među „svojima”, čoveku koji od mladog i jakog partizana postaje životom pregaženi starac sa štakom, oslikana je cela sudbina jednog malog moralno poraženog čoveka u svetu u kome su preživeli najprilagodljiviji, najbezdušniji i najbezočniji. On ne strada herojski već tiho, poniženo, i skoro neprimetno, što njegov kraj čini još snažnijim…
