Marko Mil Popović – ČARLI PARKER SVIRA BOSA NOVU I PRIČE O TRI PISCA –
Među 16 priča, koliko se nalazi u ovoj zbirci, sakupilo se mnoštvo detalja koji se rasipaju u svojoj razuđenosti, koliko i spajaju u jednu celinu savremenog života prestonice. U njima žive obični, urbani ljudi, od kojih se neki provlače kroz više priča, balansirajući na tankom žiletu sreće i tuge, prošlosti i budućnosti, podsvesti i svesti, smisla i besmisla, u večnoj potrazi za ljubavlju i receptom kako da im ona ne izmakne. Ova knjiga bi se po tome mogla posmatrati i kao odraz našeg vremena, nada, strahova i stremljenja jer daje sliku i priliku nas samih u beskrajnom lavirintu želja i mogućnosti sa kojima se budimo i ležemo u kolotečini dâna koju zovemo život.
Priče u ovoj zbirci bi mogle da se posmatraju i kroz nekoliko „žanrova”, od kojih prednjače one sa psihološkim a za njima i ljubavnim motivima. U psihološke bi, široko gledano, mogla da se podvede svaka, ali najupečatljivije su one u kojima se kroz snove potkradaju najdublje želje, nade, strahovi i nesigurnosti. Tri priče u sebi nose i tri velikana srpske književnosti: Srđana Valjarevića, Miloša Crnjanskog i Ivu Andrića, nagoveštavajući snove pisca i želju da se, sa velikom mogućnošću ostvarenja, sa njima izjednači. Oni, sa druge strane, likovima pomažu da otkriju šaptaje sopstvene duše i preispitaju sadašnjost i životne odluke koje su doneli. Sa treće strane, svaki od snova nosi duboku čežnju za onim najboljim u njima što na javi tako teško dostižu, pa bar u snevanju mogu biti hrabri, galantni, originalni i rečiti.
Psihološki motivi su neodvojivi od svake priče, posebno u postmodernističkom fokusu na unutrašnji svet pojedinca, u kojima se oseća njegova stalna i grčevita potraga za svojim mestom u otuđenom svetu današnjice. Oni su sami kovači svoje sudbine i sopstvenih nesavršenstava, ali ma koliko naizgled hladni i stabilni, unutar svojih psiholoških svetova skrivaju najveće neodlučnosti, nespretnosti, traume, zablude i komplekse. Gazeći čvrstim korakom današnjicu, prošlost im neretko topi asfalt pod nogama, dovodeći im dah starih ljubavi, tek da ih podseti da su nekada imali nešto što su voleli i što im je iskliznulo kroz prste, zaogrnut iluzijom da bi im život sada izgledao sasvim drugačije, najverovatnije lepše i draže. U toj anatomiji ličnih nesigurnosti posebno je upečatljiva ljubavna priča Pešačko ostrvo i još ponešto u kojoj se na najbolji način, iz ugla sveznajućeg pripovedača koji ponire u umove mladog čoveka i žene koji su nekada bili par, vidi raspon između ponašanja na površini i emocija u dubini, koji potpuno menjaju perspektivu svega što smo ikada mislili da sa sigurnošću znamo i možemo da prepoznamo, a zapravo nam je znanje i više nego krhko, o svemu, a o životu i emocijama onih koje volimo pogotovo.
Iako sve priče, kao i svaka kratka, imaju radnju u sadašnjosti iz koje se ona razvija ka nekim davnim vremenima kao objašnjenjima za postupke i odluke, u zbirci se nalazi samo jedna koja ima raspon vremena ceo život i ujedno je najduža i najlepša – Čuvar vrata. Deleći je na, uslovno rečeno, tri dela, koja predstavljaju tri odsudna trenutka u životu jedne žene – bolest u detinjstvu, težak porođaj u mladosti i smrt u starosti – autor nalazi poseban način da ih poveže pojavom tajanstvenog lika koji nosi spokoj, odsustvo straha i večnu sreću, Boga lično, uvodeći na jednom jedinom mestu u zbirci religijsku temu, koja se od jednog teologa svakako i očekivala…
