Ivana Vavić Milić – UGAŠENA LOZA –
Čitaoci našeg područja provereno vole teme koje načinju mistiku granice svesnog i nesvesnog, realnosti i onostranog sveta iza čije mračne zavese vrebaju neke nevidljive i opasne sile koje lako kroje sudbine čitavih generacija okajavajući grehe predaka. O njima se samo sluti, ponekad i sa oprezom priča, „da ne čuje zlo” i da se triput kucne u drvo da se ne bi izazvala sudbina. Zato se romani koji u sebi imaju tu temu rado čitaju jer su u njima mogući najrazličitiji obrti i otvoreni putevi najrazličitijim, bezobalnim, čudesnim i strašnim sudbinskim ishodima koji se teško zaboravljaju i dugo nakon čitanja. Zato je roman Ugašena loza Ivane Vavić Milić prava poslastica za sve koji vole porodične priče oprljene prokletstvom sa kojim se generacijama bore kao u nekom paklenom začaranom krugu iz koga je mogućnost izlaska jednako (ne)moguća koliko i povratak vremena da se isprave nanete nepravde koje su urok i izazvale.
Mara je dvadesetogodišnja devojka koja je zbog ljubavi spremna da pobegne iz svog sela kraj Žabljaka, svesna da će neočekivanim i neposlušnim potezom roditelje zaviti u plašt sramote i porodične mrlje koja se ničim ne može isprati. Međutim, ono što ne zna je ne samo koliko je nesiguran put kojim je naivno pošla, već i koliko je gorak ukus kobi koji kao jedna od niza ženskih potomaka sopstvene familije nosi nad svojom glavom – postojane kletve koju je zbog sličnih razloga izazvala njena prababa Jaglika čitav vek ranije. Kada spozna da se život ne može živeti u večnom strahu, odlučiće da preuzme odgovornost i zatvori krug bola i strepnje nudeći sebe kao poslednji biser u niski ženskih duša izrezbarenih patnjom…
