Slavko Mali – SVENDŽOBRNDŽ – Nagrada ZLATNI HRAST za najbolju knjigu kratke proze 2025.
Osvojiti nagradu na Konkursu za najbolju zbirku kratkih priča Zlatni hrast Nove POETIKE znači biti najoriginalniji, najmaštovitiji i najupečatljiviji od velikog broja pristiglih rukopisa. Ovaj put nije bilo teško odabrati jer je zbirka Skvendžobrdž Slavka Malog naprečac osvojila sve članove žirija ponajviše zbog svoje neobičnosti, raskošnog spisateljskog talenta i retkosti da ne pokušava da objasni svet oko sebe već da ga iznenada izvrne na sopstvenu postavu kako bi se prikazala njegova skrivena strana. A ona, od prve do poslednje priče, postaje sve obezglavljenija i ironičnija da posle njih svet više ne može da bude isti.
U 82 kratke priče, koliko se sabralo u ovoj nesvakidašnje posebnoj zbirci, sve naizgled deluje kao niz nabacanih apsurdnih, nadrealnih i humorom obgrljenih prizora, u kojima se sve realno raspada pred fantazijom. Međutim, ako dublje zađemo u njihov smisao i poruke, otkrićemo da je svaka od njih duboko emotivna i gađa pravo u suštinu čoveka samog. Zato u njima ludilo ne nosi notu podsmeha već pokazuje koliko je granica između „normalnog” i „nenormalnog” krhka, određena društvenim normama i ponajviše nepravedna.
U malom univerzumu ovih kratkih priča sudaraju se i fantastika, i alegorija, i groteska, i bajka za odrasle, i psihološka i filozofska crtica, pa čak i moderna basna koja bolno odzvanja čovekovom usamljenošću. Svojim nadrealističkim detaljima one brišu granice uobičajene književne forme, mešaju stvarnost i snove, komično i tragično, obično i natprirodno, egzistencijalističkom autentičnošću očaja, ništavila i apsurda pomeraju fokus sa spoljašnjeg na unutrašnje a prstohvatom magičnog realizma u kome sve neprirodno postaje prirodno, premeštaju pogled na svet svakog ko ovu knjigu zaista pročita.
Najveća vrednost zbirke sastoji se u tome što autor apsurd ne koristi kao običnu opasku već on postaje prirodno stanje sveta. Zato u pričama gavrani razgovaraju sa ljudima, ćebe priča, nosorog leti, ptice žive pod vodom, ogledalo prikazuje zločin koji se nije dogodio a ludnice često izgledaju razumnije od spoljnog sveta. Međutim, ovakvi stilski postupci nemaju za cilj bekstvo od stvarnosti već način da se ona prikaže ogoljenije nego što bi je predstavila „obična” proza…
