Mirjana Miletić – PRIČE O MOJOJ TETKI –
U 16 priča, koje se mogu posmatrati i kao poglavlja, ispisana je mala istorija jedne porodice u kojoj su žene u odnosu na samo jednog muškog člana, odnosile brojčanu prevagu, ali se među njih sedam, kao svetlost u izmaglici uspomena posebno ističe tetka Ljubinka Bajić, i odmah iza nje naratorka koja iz autorkinog pera opisuje svoja najranija sećanja, nade, strepnje i dečje radosti pod skutima podjednako nežnih i pažljivih, koliko i hrabrih, odvažnih i požrtvovanih žena. Ispisujući sudbine omeđene krutim patrijarhalnim vaspitanjem, prenošenim decenijama i vekovima, ona jasno ocrtava i smenu generacija i jedan novi dah oslobođenosti u kom se smelost i mudrost okreću prvenstveno ka sebi i sopstvenim željama i stremljenjima, sklanjajući žene iz ćoška podređenosti do jasne i odvažne otvorenosti kako ka ličnom, tako i ka svetu koji ih okružuje. Najlepše stranice dela svakako su obojene tananim vezama toplih porodičnih odnosa u kojima se ljubav, poput dvosmerne ulice, štedro deli među članovima familije koja u nemaštini pleni bogatstvom sloge i zajedništva, umnožavajući skučenost blatne čakmare veličinom povezanosti i odanosti koja u njoj sa svakim novim članom postaje sve jača. Ona se ne ogleda samo u požrtvovanosti brata koji na svojim plećima nosi zaštitu ne samo svojoj užoj porodici nego je preliva i na majku, ostavljenu sestru i njene ćerke ili bliskosti zaove, snahe i svekrve/majke koje lako uspostavljaju red i mir u kući punoj „žena”. Podjednako prateći dve niti u romanu, ne može se odrediti najjača i najčvršća nerazmrsiva uzajamna petlja ljubavi: majke prema deci, tetke prema bratanici ili povezanost sestara koje ni odrastanje ni razdvojeni putevi života nikada ne mogu sasvim rastaviti…
