Maša Draganić – ODBIJAM DA UMREM –
Ovo je autobiografska priča jedne mame kojoj je naglo prekinuto uživanje u svojoj bebi, jedne žene koja je morala da se suoči sa najvećim promenama svog tela, kako unutra tako i spolja, jedne pacijentkinje koja je oštećena lošim lekarskim procenama, osuđena da se i danas bori za život, jedne beskrajno hrabre osobe koja do poslednjeg daha neće odustati. Ovo je knjiga koja nije napisana umetničkim i stilskim bravurama, već delo koje ostavlja trag važniji od književnosti same, koja svedoči, svoj bol daje kao melem drugima, razgovara sa čitaocem u kome se jasno kaže da nije sam u svojim strahovima, dilemama i iščekivanjima. Ovo je roman koji je veći od priče o bolesti.
Od prve loše vesti koja je tek jedna od mnogih u Mašinom životu, ona pokazuje svoju nemerljivu neustrašivost u borbi za život: To je što je. Nećemo kukati nad sudbinom. Hajde da vidimo kako možemo da rešimo problem. U daljim redovima jasno je da se plaši, plače, postaje slomljena, besna, razočarana, ali nikad ne dozvoljava strahu da odlučuje umesto nje. Ona priznaje da greši u sopstvenoj tvrdoglavosti, ali time pokazuje da odbija da bude pasivna žrtva, već u iskrenosti da joj nije uvek bilo lako da prihvati pomoć i da nije uvek znala šta je najbolje, leži njena autentičnost zbog koje joj svaki čitalac bezrezervno veruje. Jer hrabrost nije odsustvo slabosti već spremnost da i kad osetiš da si slab, ipak praviš novi korak dalje.
Suočavanje sa dijagnozama, operacijama, terapijama, problemima, nemogućnošću da opet postane majka, novim bolestima, lečenjima i privatnim gubicima deluje kao da ne postoji osoba koja bi mogla da ostane da se bori. Ali to nije tačno, postoji zasigurno jedna – Maša. E jbg, živote… Baš si rešio da me ne štediš. U ovoj rečenici, bolnoj koliko i ljudskoj, sabrani su svi umori, besovi, ironije prema življenju, ali i spremnosti na razgovaranje i pregovaranje, jer ovde pulsira jaka svađa sa životom, negodovanje i plač, ali ne i napuštanje njega.
Posebno snažan deo knjige odnosi se na Mašin odnos prema sopstvenom telu koje je nekada gledala kao čistu lepotu prirode, a sada je bojište brojnih operacija i ožiljaka. To bi mnoge slomilo, ali njoj donosi samopouzdanje, dokaz lične borbe i svedočanstvo snage, hrabrosti i istrajnosti. To je možda i najlepša poruka knjige jer ožiljak nije nešto što je izgubila već dokaz onoga što je preživela.
Zato ovaj roman nije namenjen samo ženama koje su se i same razbolele, nego i svima ostalima, onima kojima male nevažne stvari pokvare dan, koji se upoređuju sa drugima, koji misle da nisu dovoljno lepi, uspešni ili vredni. Ona zato smelo staje pred čitaoce i pokazuje šta je sve izgubila donoseći suštinu: Pogledajte mene, živa sam. Upravo je u tome njena snaga jer se više ne pita kako izgleda njeno telo, šta će reći drugi i da li će se ponovo dopasti nekom muškarcu, jer nju ispunjava samopouzdanje što je preživela: Moje samopouzdanje dolazi iz mojih borbi. Vaše će doći iz vaših.
