Stefan D. Lazarević – MALI DEO DUŠE MOJE –
Najupečatljivija tema zbirke je unutrašnja borba lirskog subjekta sa sopstvenom patnjom, uz stalno prisustvo pitanja krivice, vere i pripadanja, ranjivog bića koje je stalno na granici deteta i odraslog, vernika i bogohulnika, krivca i žrtve. Patnja u stihovima ne provejava na romantičan način, već je prihvaćena kao osnovno stanje postojanja: život kao život… sastoji se većinom od tužnih momenata. Ljubav je tako jedini privremeni izlaz iz tog stanja, ali gotovo nikada nije ispunjena, češće se javlja kao nada, čekanje ili kazna (Ja ću te čekati, Kazna, Samo Bog zna). Sa njom su tesno povezani motivi Boga kao sagovornika, svedoka, ponekad sudije, pokatkad jedine adrese očaja, a ne nametnutih pravila, što život i inače nosi. U tom pravcu razvija se pesma Ničije dete koja predstavlja kulminaciju zbirke u želji za pripadanjem:
Al’ dok je tebe,
nisam siroče.
Uzmi me sebi, Oče.
U njenoj dubokoj egzistencijalnoj samoći lirskog subjekta, koji je ostao bez oslonca u ljudskom svetu, oslikava se ono najljudskije u svima nama: da čak ni tada ne gubimo potrebu za pripadanjem. U ovoj na prvi pogled priči o siročetu krije se metafora napuštenog, neprepoznatog i neprisvojenog čoveka od ljudi, zajednice i sudbine. Jedino bekstvo u svet pripadnosti jeste u božanskoj ravni, pred samim Bogom, koji nije autoritet već poslednja mogućnost identiteta…
