Anđela Kunarac – JA SAM –
Između prve i druge zbirke poezije Anđele Kunarac prošle su tri godine a zrelost njenog pisanja, ali i odrastanja najupečatljiviji je utisak koji ostaje nakon čitanja. Dubina lirike i promišljanja o sebi, ali i svemu što je okružuje, sada dostiže jedan sasvim novi nivo, onaj koji svakog istinskog pesnika lako može da vine ka vrhovima lirike, spremnog da zauvek i neporecivo ostavi svoj trag. Baš tako zvuči njena nova zbirka Ja sam, koja punoćom izraza i bogatim nivoima refleksivne lirike ta duboka sagledavanja ne zadržava samo na svojim stranicama već se preliva i na čitaoce.
Među 55 pesama, koliko sadrži zbirka, ispoveđen je najsenzibilniji deo duše lirskog subjekta. U njegovim poniranjima sabrala se darovitost i odraslost pesnikinje, koja svojim emocijama postavlja pitanja poput prekaljeno zrele osobe, ogrnute bogatim životnim iskustvom, a mladošću ih boji neugaslim optimizmom i nadom koji u grumenu tinjaju i kada su naizgled zatrpani pepelom. U večitim kružnicama traženja izlaza i bezizlaza ona spaja pulsirajuću samoću sa otvorenošću duše, slomljeno srce sa novim čežnjama, rastanke i uspomene sa isceljenim, zašivenim ožiljcima koji se spremaju u nove bitke života sa onima koji su tu i daju joj nemerljivu snagu podjednako koliko i oni kojih više nema, ali ostaju zauvek u onima koji nikad ne prestaju da ih vole.
Najveći deo pesama vibrira dubokim misaonim damarima. U njima se ponire u suštinu čoveka kao mislenog i emotivnog bića, njegove suštine i opšteg smisla života i postojanja. Razapet između samoće i otuđenosti u prenatrpanom svetu bola, izdaja, suza i stresa i želje za mirom, sigurnošću i lekovitim dodirom, lirskom subjektu ne preostaje ništa drugo do da bodri samog sebe. Gurnut na pozornicu života, prepušten najvažnijoj ulozi od svih, on hladnokrvno promišlja o životnoj vrednosti i sebi kao pojedincu u društvu koje, ma koliko bilo nesavršeno i pogubno po one najosetljivije, ipak čini njegov neotuđivi deo. Tako i primamljiva samoća postaje ništa drugo do laž nad kojom pobeđuju svi oni koji su mu nekada naneli i dobro i zlo, ostavljajući svaki svoj trag i pomalo ga menjajući, čineći da se i njegovo srce neminovno okameni, u dokazu da ma koliko u sebi bio u jednini, čovek je spolja u množini i sreću meri okruženjem i njegovom brojnošću…
