Zorica Šipka Ergelašev – EGOMANIJAK i druge priče –
U zbirci koja je podeljena u tri dela a sastoji se od 47 priča i jedne pesme, prepliću se intimna ispovest, društvena angažovanost, psihološka analiza i izmaštana paralelna realnost. Svaka od njih je svoja ali su neke na jedinstven način povezane pa kao da se međusobno dozivaju, ogledaju i produbljuju noseći tri najvažnija motiva koja provejavaju kroz celu zbirku: beskonačnost, dvojnost i nezaborav.
Kompozicija iz tri dela u ovoj zbirci samo naizgled deluje slučajno, ali to nikako nije tačno. Ona omogućava postepeno kretanje od spoljašnjeg ka unutrašnjem, od društvenog ka intimnom, od angažovanog ka ispovednom. Prvi delovi donose varijacije ljubavi, izdaje, smrti, trajanja i fantastike. Iako se ponavljaju, posebno u pričama Oda nezaboravu 1 i 2, Prevara 1 i 2 i Beskonačnost, one zapravo grade unutrašnju simetriju zbirke objedinjujući je u ideji da je ljudsko iskustvo jedan veliki krug naizmeničnih dešavanja, čvrsto povezanih sa emocijama.
Drugi deo zbirke započinje pričom Egomanijak, koja nije ponela samo naslov, već je i njeno celokupno težište. Ona je najviše angažovana i za temu ima fenomen vlasti, narcisoidnosti i manipulacije. Lik vođe koji postepeno gubi dodir sa realnošću i narodom ima duboko ukorenjene elemente političke alegorije i savremene satire. Ego kao bolest postaje društveni poremećaj a pojedinac opijen moći simbolizuje sistem koji sam sebe proždire. U tom trenutku zbirka iz intimne proze prerasta u prostor javnog govora i društvenih tema, posebno ako obratimo pažnju na naredne priče koje takođe predstavljaju ne samo kritiku vremena u kome živimo, već i eksperiment kojim mašta može da dobaci do nekih budućih vremena, koja su samo naizgled daleka u svojim tehnološkim (zlo)upotrebama, a moglo bi da se desi i da su vrlo blizu.
Treći deo predstavlja povratak u lični prostor autorskog glasa, iako se elementi ispovesti naslućuju i ranije dok diskretno promiču u velikom broju priča, posebno u motivima usamljenosti, neprihvaćenosti i traganja za priznanjem. U pričama o detinjstvu, dnevnicima i roditeljskoj strogoći oseća se iskrena, nenametljiva ispovest iz koje izbija spoznaja da je jedini izlaz u pisanju, kao činu otpora i samospoznaje. U ovom delu se nalazi i jedina pesma u zbirci, Ljubav je sve što nam je potrebno, koja tu nije slučajno. Ona sublimira ton cele knjige u kome se prepliću mikro-makro i svetlost-tama, dajući joj jednu posebnu metafizičku dimenziju…
