Siniša Dulijan – DEKAN I DRUGE PRIČE –
Među dvadeset priča savremene angažovane proze sa elementima groteske, tragikomedije i satire razlila se svaka koja iza sebe skriva raspad tradicionalnog sveta, duhovnu i moralnu krizu savremenog čoveka, korupciju, usamljenost, lagano propadanje porodice, ali i trajnu čovekovu potrebu za smislom, pripadanjem i dostojanstvom. U njoj treperi svet Banata kao letnja jara ali kako smislu usporene lenje razbaškarenosti, tako i kao metafora napuštenosti, tišine i umora kroz puste kuće, zarasle avlije, kafane, staračke domove i kancelarije lokalnih moćnika. Na taj način odjekuje slika društva koje živi između prošlosti i privida budućnosti.
Unutar sistema priča, razdvajaju se dve grupe poput razbokorene zajedničke teme i motiva. Prvu od njih čine Monah, Mantija i Monahinje, koje prate duhovno-filozofski tok zbirke i najbliže su psihološkoj i egzistencijalističkoj prozi sa snažnim simbolima. Njih povezuju motivi vere, pokajanja, telesnosti, greha i traganja za unutrašnjim mirom a religija nije predstavljena kao tiha i sigurna kelija monaških misli već prostor čovekove unutrašnje borbe. Mantija tako postaje ne samo deo odeće već i simbol težine koju čovek nosi kako pred sobom, tako i pred Bogom. U njima monasi i monahinje nisu idealizovani likovi već ljudi sačinjeni od krvi i sumnje, razapeti između duhovnog poziva i ljudske slabosti. Najveća vrednost ovih priča je u atmosferi tišine koje u sebi nose, gde prostori manastira, zvuci koraka, šapat molitve i sporost vremena deluju poetski. Međutim, i u takvom miru se otkriva duboki nemir savremenog čoveka, onog koji kroz sve ove likove traži spas od sveta, ali ga zapravo nosi u sebi.
Druga grupa priča se odnosi na najsnažniji deo zbirke: Službeni put, Banatić na vodi na splavu i Kraj filma čine satirično-angažovani centar dela. U njima caruju politička korupcija, tranzicija, lažni humanizam, medijski iskrivljena stvarnost i urušavanje moralnih vrednosti. Ovde se oseća uticaj satirične tradicije Domanovića, inspiracija stvarnim događajima ali i tanka granica koja stvarnost deli od jeke apsurda.
Glavni lik ovih priča je Bonka, veoma uspeo u svojoj višedimenzionalnosti u kojoj nije čist negativan karakter, već njegova složenost leži u tome što je u isto vreme i smešan i opasan, i čovek i monstrum, i tranzicioni dobitnik i žrtva većih igrača, i lokalni vizionar i manipulator, i čovek koji veruje u sopstveni mit i ostatak karikature sistema koji se nikada nije do kraja raspao. On potiče iz siromaštva, nosi komplekse malog čoveka, ali vremenom postaje lokalni gospodar. Ipak, uprkos bogatstvu i moći, u njemu ostaje strah od odbačenosti i želja da bude priznat. Upravo zato stalno gradi mit o sopstvenoj humanosti.
U Službenom putu kroz razgovor Bonke sa autostoperom otkriva se ceo mehanizam lokalne vlasti: poluistine, tračevi, korupcija, prihvatanje nepravde kao normalnosti. Lokalni moćnik želi da čuje šta narod zaista misli o njemu, ali ne može da podnese istinu. U priči Banatić na vodi na splavu satira prelazi u grotesku, gde stari ljudi, političari, govori, parole i engleske fraze postaju pravi karneval raspada društva. Sve postaje tragikomično a prostor splava pozornica jedne države koja više ne zna šta brani ni čemu teži. Poslednja od njih, Kraj filma, prelazi u mračnu istinitu priču noćnog rušenja u kome fantomke, bageri i „viši interesi” simbolizuju sistem u kom zakon služi moćnima. Bonka tu više nije pobednik već čovek koga progone sopstvene odluke. Njegova vizija „sela na vodi” ostaje kao poslednji pokušaj za rušenje sveta koji je nekada postojao. Zato njegova poslednja rečenica: „Napraviću ja ovo selo na vodi!!!” deluje koliko megalomanski i preteće, toliko i komično i tužno.
Međutim, ma koliko bio upečatljiv, Bonka se nije „izborio” za naslov zbirke. Za njega je zadužena sasvim druga priča, Dekan, koja sabira glavne teme dela: moć, autoritet, propadanje institucija, ljudsku sujetu i raspad vrednosnog sistema. U njoj dekan nije samo pojedinac, već simbol čitavog društva koje je izgubilo moralni oslonac. On predstavlja obrazovni sloj koji bi trebalo da bude nosilac znanja, kulture i odgovornosti, ali postaje deo mehanizma ličnih interesa, sujete i privida. Zato je ova priča ponela i sam naslov jer simbolizuje urušavanje autoriteta u savremenom društvu, a sve institucije liče na maske iza kojih stoje strah, interes i praznina. Tako on postaje simbol čitave knjige, sveta u kom titule ostaju, ali smisao nestaje.
Kad sklopite stranice ove zbirke, otkrićete da u rukama držite snažno svedočanstvo vremena sadašnjeg, oprljenog tranzicijom, moralnim raspadom i usamljenosti savremenog čoveka. Da se u njoj ne nude jednostavne osude ni laka rešenja već ljudi koji koliko su krivci, toliko su i žrtve svog doba. Da svako od nas bira lični put koji, ako se završi stranputicom, neće imati borbu za savladavanje pustoši oko sebe, već pustoši u sopstvenoj duši. Da najmirniji ćoškovi sveta, poput tihog, ravnog i nemog Banata, mogu kriti jeku prošlosti, nedovršenih snova i prašine koju podižu bageri novog doba. I da pod nebom praznih avlija i fantomki kao lučonoša čovek najlakše gubi sebe baš onda kada pomisli da je postao gospodar sveta…
