Ljubica Crnobrnja – ČISTILIŠTE JE PLAVO –
Glavne teme u romanu ogledaju se kroz cepanje identiteta i potragu za sopstvom koje počinje još od najranijeg detinjstva u kom Ana svoje telo doživljava kao ogrtač od kože koji joj ne pripada, da bi sve kulminiralo u mladosti, kada postaje svesna da je identitet promenljiva, neopipljiva i neuhvatljiva kategorija. Druga tema obrađuje spoljašnji svet koji Ana doživljava kao neprijateljski, kroz otuđenost porodice, hladnoću roditeljskih odnosa i zabrane koje nameće društvo. U isto vreme, vidi ga i kao odraz unutrašnjih stanja — kroz senke, boje i halucinacije koje postaju podjednako stvarne kao ljudi. Tema Anjinog prijateljstva izgleda kao jak kontrast Aninoj izolovanosti Ona simbolizuje mogućnost jedinstva, mosta ka drugome, ali i granicu — jer Anjino prizemlje nije dovoljno jako da spasi Anu iz sopstvenih ponora. I poslednja, ali najupečatljivija i najčešće razvijana tema je egzistencijalna praznina i pitanje smisla koje bez prestanka u svojim rascepkanostima, postavlja Ana: Možda smisao nikada nije ni postojao. Možda smo ga crtali, kao deca na prašnjavom staklu..., objedinjujući ceo roman u preispitivanje samog postojanja bivstva.
Anin lik čini višeslojnu junakinju čija se ličnost gradi kroz proces raspada i ponovnog građenja. Njeno detinjstvo oblikuju trauma odsutnog oca i majke koja leluja između tišine i očajnog vriska. Ona veoma rano uviđa da je svet pun pukotina, pa stvara sopstvenu sobu od senki i amajlija. U mladosti Ana se zaglavljuje u stanje između melanholije i mistike. Ona ne uspeva da pronađe sebe u društvenim pravilima, ali istovremeno poseduje unutrašnju moć da osluškuje jezik sveta. Taj talenat je uništava jer niko ne može u potpunosti da je razume. Ona u romanu doživljava dve kulminacije – jedna je na krovu grada — trenutak kada naga peva reči bez jezika kao ekstazu raspadanja. To je trenutak kada Ana nadrasta ljudski okvir i identitet, ali istovremeno ostaje prazna, jer iza prelaska „s one strane” nema spasa. Drugi je njen prelazak u svet u kome se brišu sve granice spoljašnjeg i unutrašnjeg – u čistilištu u kome se Ana, a zapravo kolektivno JA, razlaže u senke, ogledala, glasove drugih, u plavetnilo koje postaje stanje, a ne boja.
Iako na prvi pogled glavna junakinja može delovati kao devojka sa dijagnozom bipolarnog poremećaja, ili nekada nazvanog manično-depresivnog poremećaja, taj zaključak bi bio prilično površan. Prvenstveno zato što se Ana čita kao figura savremenog čoveka, rastrgnutog između želje za autentičnošću i nemogućnosti da preživi u društvu koje traži prilagođenost i mediokritetstvo…
