Miloš M. Simić – BOJA MASTILA –
Pesma Boja mastila nije slučajno dala naslov celoj zbirci. Ona se može doživeti kao njen centar, potka oko koje se ostale pesme uvijaju kao bršljan jer predstavlja poeziju o poeziji, odgovor na pitanje šta pesnik stvarno piše kada plete stihove o ljubavi, bolu i samom sebi. Zato boja mastila nije uobičajeno plava ili crna, već boja okrvavljene duše, iskustva, koje zapravo i piše stihove.
Pisali smo pesme
dok su nam duše krvarile
i niko nije pitao
za boju mastila.
Ova strofa nosi suštinu cele zbirke, gde pevanje nije ni ukras, ni usputna delatnost, ni nadahnuće, već je preživljavanje. Tako boja mastila čini boju traga koji ostaje kad nema više nijednog svedočanstva da je ono što smo doživeli istinito. Zato je ona ključ za razumevanje knjige, jer se tek nakon nje svaka druga pesma može razumeti kao odgovor na pitanje kako izdržati život među živima, a unutra si sasvim sam. I zato ona zbirku ne zatvara već joj daje nove dimenzije – svaka pesma se nakon nje čita kao varijacija na temu mastila koje znači biti čovek u jednoj reči i jednom pojmu.
Ove pesme se ne čitaju brzo ni s nogu, one se čitaju polako, kao kada u potpunoj tami plamen sveće počne da ojačava i dopire i do najmračnijih kutaka prostorije, gde svetlost postaje prostor u kome ne prepoznajemo okruženje već samog sebe. Njena snaga nije u veličini patnje koju predstavlja već u značenju koje joj daje, kada pesme miluju istinom, a seku oštricom nežnosti. Kada je zatvorimo, ostaje utisak da je svaki stih napisan tintom za koju se izborilo samo srce i da sve što smo pročitali nije obična stilski ukrašena reč već trag mastila kojim pišu raskrvarene duše.
