Mihajlo Bajić – BOJA DUGE (deo drugi) –
Ako je prvi deo romana Boja duge Mihajla Bajića bio pažlјivo konstruisana literarna šema – nacrt lavirinta u kojem su nam predstavlјeni tabla, figure i pravila detektivske igre – njegov drugi deo čini ono što rade samo najbolјi tekstovi u istoriji literarne mistifikacije: on ne širi puki narativni prostor, već radikalnim vertikalnim prodorom produblјuje sopstvenu građevinu. Ono što je na početku zavelo čitaoca kao klasična potera za identitetom ubice, ovde prerasta u duboku raspravu o prirodi moći, granicama istine i teretu moralne odgovornosti.
Senka Šerloka Holmsa i intelektualna radoznalost Vilijama od Baskervila ovde ustupaju mesto nečemu daleko neobičnijem – filozofskoj arhitekturi u kojoj Bajić pokazuje svoju najveću autorsku vrlinu: odbija da ostane zaroblјen u sopstvenom zapletu.
Umesto da se zadovolјi trivijalnim uklanjanjem maske sa lica dr Duge, autor fokus pomera na znatno suptilnije pitanje: šta se događa sa istinom kada se nađe u nemilosrdnom sukobu sa prijatelјstvom, lojalnošću i ličnim interesom, i šta se zapravo zbiva sa lјudima kada postanu posednici moći.
Verovatno najveća varka ovog romana leži u tome što nas dugo ubeđuje da čitamo priču o školi. Kako srednjovekovni kartograf nacrta grad da bi govorio o carstvu, tako i Bajić gradi gimnaziju da bi govorio o svetu. Ono što u prvim poglavlјima izgleda kao zatvoreni krug nadarenih učenika postepeno se pokazuje kao složena mapa društva. Unutar zidova škole nastaju savezi, oblikuju se ideologije, raspoređuju centri moći i vode borbe koje po svojoj suštini nimalo ne odudaraju od onih što se vode izvan njenih kapija…
