Ivan Nikolić – ANATOMIJA LJUDSKOG STANJA –
Predstavljamo vam najbogatiju „knjigu za čitanje“ naše produkcije. Na sadržajnih 438 stranica udžbeničkog B5 formata, podeljenih u četiri dela, obuhvaćeno je stotinak traktata koji bi mogli da se posmatraju u fragmentima jer svaka celina stoji kao mala misaona jedinica, eseji u isečcima koji naginju egzistencijalističkoj filozofiji Kjerkegora i Kamija, čineći jedan svojevrsni filozofsko-književni spis koji koliko je literaran, toliko je i filozofski i introspektivno psihološki. Međutim, ako bismo baš želeli da ga preporučimo čitalačkoj publici, onda bismo mogli da kažemo da će svakako uživati u zbirci tvorevina na raskrsnici žanrova u kojima će se pronaći svako ko voli mešovite književne vrste, posebno one koje liče na naučnu prozu, ali ipak u sebi čuvaju umetničku nit koja joj udahnjuje dušu i toplinu…
U ovom slojevitom pokušaju da se mapira ljudska egzistencija – od unutrašnjih emocija, preko društvenih konstrukata, do projekcija budućnosti, autor je pokazao da sigurnom rukom ume da zaseca tkivo čovekovog tela koliko i duše, ma koliko na svom putu nailazio na prepreke i lavirinte. Sam naslov aludira na metodu sečenja, analitičkog raščlanjivanja, pri čemu koristi termin i stil koji asociraju na preciznost, „skalpel“ kojim prodire u tkivo ljudskog iskustva. Knjiga je podeljena u četiri velika segmenta, a okvir čine prolog i epilog koji naglašavaju nameru dela – ne da pruži utehu, već da razotkrije i suočava se sa onim što je u osnovi ljudskog bića. Prvi deo se odnosi na anatomiju ljudskih emocija, drugi nosi narativ transformacije, treći nudi dijagnozu civilizacijskih tvorevina a četvrti nas suočava sa horizontima krize i nade…
Anatomija ljudskog stanja tako predstavlja delo koje preispituje čoveka na svim nivoima – emotivnom, psihološkom, društvenom i istorijsko-futurističkom. Autor odbacuje utehu i harmoniju, nudeći umesto toga suočavanje sa protivrečnostima koje definišu ljudsku egzistenciju. Zato ova knjiga može biti shvaćena kao savremeni doprinos egzistencijalističkoj tradiciji, sa naglaskom na psihološku introspekciju i filozofsku kritiku društva. Njena posebna vrednost leži u stilu – poetskom, ali istovremeno analitičkom – koji čitaoca vodi kroz introspektivno iskustvo. Kada je sklopimo, spoznaćemo dve najupečatljivije poruke: da čovek ne može da pronađe celovitost u utehi niti iluziji sigurnosti, već u hrabrosti da prihvati nesavršenost i protivrečnost kao samu suštinu ljudskog stanja i onu najvažniju, da čovek uvek ostaje među šapatima ožičene nesavršenosti svog sveta, ali ne kao nemoćni zatočenik, već kao onaj koji u toj nesavršenosti pronalazi jedini autentični dokaz sopstvene ljudskosti…
