Sulejman Melkić – 20 HILJADA MILJA SA TERETNJAKOM –
Rizik koji posao vozača teretnjaka uvek nosi, u ovom romanu kratke forme ali dubokog psihološkog poniranja, stalno provejava nagoveštavajući neki neprijatan preokret. On se skriva u svakom poljupcu žene u čelo utisnut sa strepnjom da je možda poslednji, sa svakom scenom udesa koja odjekuje kao opomena da se žurbom može prerano stići samo u smrt, sa svakim osećajem laganog umiranja u kabini teretnjaka, sa svakim strahom i strahopoštovanjem gorostasne prirode koja čoveka, ma koliko sebe smatrao najnaprednijim bićem na planeti, ipak stavlja u jedan podređen položaj krhke jedinke koja stalno prkosi njenoj povremeno surovoj odmazdi nad sopstvenim uništavanjem poput razjarene i nemilosrdne zveri. Baš kao one iste antilope kojih se Sulejman seća iz omiljene serije Opstanak u dugim časovima osamljenosti kabine svog kamiona.
Zato je Sulejmanova vezanost za sopstveni teretnjak, koga od milošte zove belim labudom, jedino što mu preostaje u danima usamljeništva. On za njega prerasta pojam prevoznog sredstva i „oruđa za rad”, već dobija personifikovanu ulogu saputnika i druga u turobnim dugim vožnjama, što se ogleda i u predlogu sa u naslovu romana, kome u drugačijim okolnostima tu nikako ne bi bilo mesto. U ovom poetski dodeljenom nadimku koji asocira na veliku pticu koja elegantno klizi po vodi, beli Actros postaje simbol Sulejmanove čiste duše, svetlosti za kojom traga na isti način kao i u iščekivanju izlaza iz tunela Monblan, odvojenosti od celog sveta, ali i samog života i borbe za njega dok u magnovenju vidi kako ga preko avrskog mosta prevodi na drugi svet. I iako se roman završava usred kulminacije, nudeći nestrpljenje čitaocima za što skorijim nastavkom, on ipak nagoveštava nadu da će se u njemu sve završiti srećno i otvoriti još mnogo novih puteva jedne duše i jednog belog labuda po autocestama Evrope i sveta.
