Prvonagrađeni autori na konkursu ZLATNI HRAST Nove POETIKE uvek su posebno procenjeni i pažljivo odabrani upravo zato što želimo da ova već dugo godina dodeljivana nagrada opravda svoj prestiž i zaista ode u ruke najboljih. Ovoga puta pripala je Anji Saković za zbirku BLOKČIĆ ne samo zato što je originalna u izrazu i posebna u poetskoj tehnici i grafičkoj organizaciji, već i zato što neguje savremenu intimnu i ispovednu liriku za koju treba hrabrosti da na postavu izvrne sopstveni tok svesti, ali i zbog izuzetnog osećaja za postmodernističku pa čak i neoavangardnu poetiku, koju nije lako pisati i u njoj biti kvalitetan i plodan pesnik. U 42 pesme ove zbirke sabralo se od svega pomalo: i neka vrsta poetskog dnevničkog zapisa u slobodnom stihu, i intimna ispovest, i tok svesti jedne senzibilne junakinje koja svet razume kroz emocije, slučajne susrete, putovanja, gradove, muziku, svakodnevne prizore i, pre svega, ljubav. Tako pesme, koje bi čitaocu na prvi pogled mogle da deluju kao niz nepovezanih beleški, postepeno dobijaju obrise mape unutrašnjeg sazrevanja.
Ovo je Anjina priča o zbirci, sopstvenom stvaralaštvu i nagradi koju je dobila:
Blokčić je tvoja prva objavljena zbirka poezije, a odmah je ovenčana nagradom ZLATNI HRAST. Kako si doživela trenutak kada su intimni zapisi, nastajali tokom dužeg perioda, postali knjiga koju danas čita publika?
Zastrašujuće. Blokčić je bukvalno to – fizički blokčić za zapisivanje svega pametnog i glupog što ti prođe kroz glavu. U trenutku nastajanja nije bio plan da išta od toga bude javno. Sada, nakon izdavanja, više nije zastrašujuće, ali mi jeste čudno da bilo ko može da pročita ako želi.
Naslov Blokčić deluje jednostavno, gotovo svakodnevno, ali iza njega stoji čitav pesnički svet. Kako je nastao taj naslov i šta on za tebe simbolizuje?
Želela sam naziv koji će dati naznaku da je unutra nešto potencijalno neozbiljno, sa iskrenom dečijom energijom. Takođe, blokčić je običan predmet, prisutan u našoj svakodnevici, a naša moć je da ga kreativnom percepcijom učinimo onakvim kakvim želimo – neobičnim, komplikovanim, izuzetnim – isto kao i za posao koji radiš, i za osobu sa kojom provodiš vreme itd. Trudim se da blokčići u kojima pišem budu interesantni primeri kako nešto svima dostupno – blokčić i hemijska – može da se iskoristi za interakciju sa ljudima, nova poznanstva i beleženje tokova misli koji se provlače kroz svakodnevne momente. Blokčić je proteklih godinu i po dana uvek sa mnom u pripravnosti za nalet inspiracije i trudim se da ostane mesto slobode, a da ne razmišljam o tome da li će se nekome svideti, niti da li će uopšte to iko ikada pročitati. Fluidnost, sirovost i momentum!
Pesme u zbirci datirane su i vezane za konkretna mesta, pa čitalac ima utisak da prati svojevrsni dnevnik jednog unutrašnjeg putovanja. Da li si od početka razmišljala o njima kao o zbirci ili su se one tek naknadno povezale u jedinstvenu celinu?
Išla sam na put sa drugaricom i jedino o čemu sam razmišljala jeste – ovo će biti jebeno dugačka vožnja autobusom, kako da iskoristim to vreme? Unapred sam znala da će inspiracije biti jer su mi putovanja inspirativna. Takođe, želela sam da imam podsetnik u vidu stihova i crteža kako sam se osećala, šta sam videla i o čemu sam razmišljala. Nisam pomislila da bi to mogla biti zbirka, niti nešto što bi se uopšte drugim ljudima svidelo. Samo mi se svidelo da uvek imam blokčić kod sebe i pišem sve što mi padne na pamet.
Tvoja poezija se odlikuje slobodnim stihom, pisanjem malim slovima i gotovo potpunim odsustvom interpunkcije. Koliko je taj izbor bio spontan, a koliko promišljena poetska odluka?
Mislim da u Blokčiću nema mesta za formalnosti zbog sadržaja koji je bukvalno moja koža skinuta nožem i zalepljena na papir. Sve je promišljeno, ali spontano promišljeno.
U Blokčiću se neprestano susreću svakodnevni detalji – vozovi, gradovi, hrana, razgovori – i vrlo složena pitanja ljubavi, identiteta i smisla. Šta te privlači toj mogućnosti da od običnog trenutka nastane pesma?
Naš život čini pregršt običnih momenata. I svaki je vredan da bude pesma. Baš kao i ovaj. Noćas sam ustala u 3 da idem na Kalemegdan da gledam pomračenje meseca, vratila se da odspavam još malo, pa opet ustala i otišla na svoj posao pun nekih drugačijih papira, a posle toga pišem o ovim malo zabavnijim. Vrlo lako je dan mogao biti samo – odlazim na običan posao i ne mogu ja tu ništa posebno. Ali ja želim da ga napravim da ne bude posebno. Isto tako se može učiniti sa bilo kojim trenutkom. U to ime iskoristiću priliku da, i sada, napišem pesmu:
Imam malo sna
i mesečevog pogleda
nemam dvogled
a pitam se
da li sam ja dospela
na drugu stranu meseca
pa sada ima nekoga
da sluša ko sam ja
tako fluidna
ko sam ja tako nemirna
od kakvih sam prašina stvorena
i gde se nakupljam
Kada danas, nakon objavljivanja knjige, ponovo čitaš svoje najranije pesme iz zbirke, da li u njima prepoznaješ istu osobu koja ih je napisala ili ti deluju kao susret sa nekim svojim prethodnim ‘ja’?
U pokretu sam, to je već neka prethodna Anja.
Posle uspeha koji je Blokčić ostvario, šta bi volela da čitaoci ponesu iz ove zbirke, a šta misliš da će ona promeniti u tvom daljem pesničkom stvaralaštvu?
Dok sam pisala ovu zbirku, nisam ni znala da će biti ikakvih čitalaca, ali ono što sam imala na umu dok sam je uređivala jeste nada da ću pružiti ljudima podstrek za autentičnost i izlaženje van okvira koji ih ograničavaju. Ne znam šta će ova zbirka promeniti i to neznanje me uzbuđuje…
Razgovor vodila: Jelena Dilber
Naruči knjigu OVDE.